П рво соколско друштво основано је у Прагу 1860. године. Било је то убрзо послије слома бишовог апсолутизма и политике обнарођавања, коју је аустријски систем са планом изводио над нењемачким народностима Хабзбургова царства. Оснивач и идеолог ове нове народне установе био је доктор Мирослав Тирш.

Циљ је душтва био подизање националне свијести, и оплемењивања душевне и физичке снаге Чешког народа путем физичког и моралног васпитања.

Соколска девиза: јачамо се! Значила је не само за тијело, него је обухватила и дух, морал, свијест, љубав ка домовини, ка слободи и независности.

Соколство се врло брзо појавило и у другим словенским земљама. Јужни соко основан је у Љубљани 1863. Године, у Загребу 1874.

Прво српско соколско друштво званично је почело да постоји 14. Марта 1904. године, старјешина је био Др Лаза Поповић. Ширењу соколске идеје, у земљама гдје живе срби знатно је допринио и соколски лист „Српски соко“ који је почео да излази у Сремским Карловцима 01. Децембра 1906. Године. Друштво је успјешно организовало Први српски соколски слет, на Видовдан 1905. Године код манастира у Раваници. Српски соколови из Карловаца учествовали су и на бројним слетовима Чешких, Словеначких и Хрватских соколова, а један од најзначајнијих догађаја за њих било је учешће на Петом свесловенском слету у Прагу 1907. године, када је управо преко тога друштва стигао позив за слет цјелокупном српском соколству.

Године 1905. Формиран је Словеначки соколски савез у које је било укључено 115 друштава. Од 1919. године Словеначко соколство имало је значајнију улогу, тако је на Скупштини у Новом Саду 1919. године основан Соколски савез Срба, Хрвата и Словенаца да би се под утицајем југословенских идеја трансформисао у југословенски соколски савез, за шта се несебично заложио и што је свесрдно поздравио краљ Александар I Карађорђевић. У наредних 15 година удружено соколство је постигло свој највећи успјех у организационом али и у такмичарском погледу. Југословенски соколски савез је 1929. године имао 22 жупе са 400 соколских друштава када и краљ Александар I Карађорђевић објелодањује Закон о соколу Краљевине Југославије. Придавајући највећу пажњу соколу и соколској идеји 28. јуна 1930. године његово величанство свечано дарује соколу заставу овим ријечима: „Соколи и соколице, у знак своје владалачке пажње према великим задацима и њиховом извршењу подарујем соколу Краљевине Југославије заставу и развијам је са жељом да се увијек гордо лепрша на част и славу Краља и отаџбине".

Под овим знамењем соколи и соколице, челичите ваше мишице, обнародујте вашу душу, наоружајте соколским врлинама ваше срце... Појава и нагли успон фашизма у Европи, па и код нас, довели су до заоштравања међунационалних и међудржавних питања: дошло је до унутрашњег сукоба и геноцида над српским народом. Тиме је заустављена свака активност и постојање соколског покрета у цијелој окупираној Југославији.

По завршетку Другог свјетског рата бивши комунистички режим није дозволио обнављање сокола, извршио је конфискацију његове имовине које је преузело Друштво за тјелесно вјежбање „ПАРТИЗАН“. Идеја да се обнови Српски соко јавила се код Мојсија Секуловића 1990. године. Читајући чланке и мисли Лазе Поповића, оснивача Српског сокола био је одушевљен његовим схватањем соколства. Један од најважнијих разлога зашто се опредијелио за Српски соко био је тај што је соко у српској поезији, Српској Православној цркви и Српском племству представљао значење за све оно што је јуначко, витешко и племенито у српском роду.

27. јануара 1991. године у згради Вијећнице (Народна библиотека) у Сарајеву одржана је Обновитељска скупштина Српског сокола гдје је за старјешину изабран Мојсије Секуловић.

Виши суд у Сарајеву 5. маја 1991. године а касније и Републике Српске уписује у свој регистар Културно-спортску организацију Српски соко.

 

Александар Станојевић, Бранко Томић, Бошко Гачић, Милан Малић, Мирко Вучић, Стојан Станковић  сједе: Саво Иванић, Душан Крунић, Гавро Симеунчевић старјешина чете, Душан Станковић и Дејан Пејичић.